Шта је велика литература?
(За Правду написао Пол Валери)

         
          Слава је клише. Сама по себи, она не значи ништа. Један књижевник  може бити десет или двадесет година славан, па ипак његова слава може тако брзо и да ишчезне. Постоји само једна једина слава која нешто важи: - она слава коју име човека после смрти постигне. Стога је сасвим безначајно кад један човек још за живота није славан.

          После ове констатације треба да се позабавимо оном врстом славе која је снашла само  неколицину срећних и изабраних, већ за живота славних људи. Како су они ту своју славу стекли, и да ли је вредело ту славу уопште, стицати?

          Слава је, у ствари, нагомилана популарност. А то значи врло несигуран посед, који тако и треба третирати. Јер свака слава зависи од безброја импондерабилија и од вечито променљивих чинилаца. 

          Девет од десет људи, који једно дело оцењују као «велико», не суде тако по свом сопственом убеђењу; они не суде самостално; они се поводе за неколицином такозваних «ауторитета», чије мишљење важи као непогрешно. Према томе, мерило да ли је неко дело велико, веома је несигурно, често чак и несвесно.


          Шекспир, кога ми сви називамо «великим», био је од својих савременика цењен као другоразредни књижевник! Постоји извесна мода литерарне критике, која се често и каприциозно мења као женска мода у улици де ла Пе. И критички одбацују ово или оно књижевно дело, не водећи рачуна о традицијама, као кројач коме је припала у део срећа да самовољно одређује хоће ли женске сукње идућег пролећа бити кратке или сасвим дугачке. 

          Слава значи, дакле, у већини случајева само добру «сведоџбу о моралном владању». Један књижевник има само дотле вредности и популарности док уме да се одржава на нивоу моде. 

          Ова тенденција долази много јаче до изражаја данас но што је то био случај у прошлости. Било је времена када се са сигурношћу могло тврдити да ће слава којег од књижевника трајати тачно педесет или осамдесет година. То је било у прошлости, када се укус и мода људи нису тако нагло мењали као данас. Данас се цео свет налази у грозничавом лову за новим сензацијама. Ново, ново, по сваку цену! То је гесло нашег, модерног доба.

          Тако је настала извесна консеквентност у мењању литерарног укуса и критичарскога духа. Наши преци су у том погледу имали више среће. Ми смо своје неверство према традицијама прилично скупо платили. 

          Свака епоха налази у делима уметника стваралаца ново значење. Тако се дешава да један аутор, који је у своме животу наилазио на мала признања, много година после своје смрти постаје необично славан. Расин је, на пример, последњих четрдесетак година постигао сасвим друкчију славу од оне коју је раније имао. 

          Слава не зависи од ауторових заслуга. Она се одређује више према извесним карактеристичним својствима дела. То зависи од тога: да ли дело садржи и такве мисли којима ће се идуће генерације моћи одушевљавати. Никада се не може данас знати, неће ли многе речи и мисли, написане данас, које савременицима изгледају сасвим безначајне, после извесног времена, - рецимо кроз неколико деценија, - дакле, сутра, бити од огромног значаја. И у најпростијем начину изражавања се крију, каткад, дубоке и велике истине. Оне само чекају да буду на одговарајући начин тумачене и цењене.

          Библиотеке су, по моме схватању гробља, из којих покрети васкрсавају. Често једна књига која је деценијама лежала сахрањена у некој старој библиотеци, а чију велику мисију су превидели људи, постане веома читана као проповедник великих идеја и акција. 

          Ово васкрсавање књиге нема свој разлог у самој књизи. Васкрс таквих књига изазива потреба новог времена, истраживачки дух човека у новим, измењеним приликама. Такве резерве, о којима ми ни појма немамо леже и данас скривене по разним библиотекама. И тада разумемо зашто је нешто што је још јуче било без вредности, данас постало од великог значаја. При таквој оцени материјала, наука игра велику улогу: она се стално стара да пружи једној ствари вредност, која јој се до сада није хтела признати.

          Слава је, дакле, особина која се не може дефинисати, али која онима који је постигну, пружа неизмерна преимућства. Ту није толико реч о индивидуалној способности аутора, колико о дејству на мишљење савременика. Слава се може мерити «страсним саучешћем» читалаца; то јест, оним степеном страсти и одушевљења које је дело у стању да изазове код читалаца књиге. 


          Веома славан и популаран, књижевник може већ за живота да постане полубог. Публика му се обраћа као некој гигантској величини, чак и тада кад није читала његова дела, али је од других чула да је он књижевни великан. 

          Маса тако, свесно или несвесно, тражи вођство тога великана у књижевности и мисли да он може да решава све проблеме света. Чим се неко крупније питање у животу постави, тај просечни читалац се пита: «Шта ли онај велики писац мисли о томе питању? Можда би он многе тешкоће, које спречавају решење тога проблема, могао лако решити?»

          У наше модерно доба брзог мењања погледа, традиција и основних начела, све више се свет обраћа таквим величинама у књижевности, у нади да само та величина може одговорити на крупна и тешка питања савременога живота. 

          То је начин на који, по моме мишљењу, треба данас схватити књижевну славу. И пробни камен свију «великих» књижевних дела није таленат и одличан квалитет дела, већ уплив који је то дело могло на своје читаоце да врши. Ако који писац уме да пише духовна и морална јеванђеља за своје савременике, он ће постати за живота веома славан човек. Ако то јеванђеље тек позније генерације открију, онда ће позније бити славан и велик и после смрти. Сасвим је природно, да се дело мора  у сваком случају одликовати стилом, лепотом, вештим приказивањем, формом и језиком. Али, све те особине нису толико важне као само обележје «јеванђеља» дела. 

          Најбоља књижевна дела из прошлости су она које је наредна или познија генерација обележила као свету књигу. Таква су дела писали Виргил и Хомер, Шекспир и Расин, Паскал и Монтењ...

          Сви они писали су књиге које су имале такву особину да је данас сутра могу развити у јеванђељске особине; дакле, писали су књиге сутрашњице. Ни убудуће неће бити изузетака од овога правила. 




Иво Тартаља - Коментар


            Према постојећој евиденцији, у свету je сачуван мален број примерака предратног београдског листа Правда од 18. маја 1936. Остали примерци истог мајског броја (у знатном тиражу дневног и вечерњег издања) завршили су онако како обично завршава новинска хартија. Посебно чувани комплети нестали су у пепелу Народне библиотеке 1941. и у осталим разарањима ратним и поратним. Па ипак, и један је примерак довољан да се данас, уз неопходну дозволу управе библиотеке за изношење реткости из трезора, нађени текст погледа и сними. А има се шта снимити.

          На страници 12 , у рубрици «Писци и књиге» објављен је оглед под насловом «Васкрс књиге» и са крупним поднасловом «Шта је велика литература?». Испод наслова је написано: «За Правду написао Пол Валери». Име преводиоца није назначено. Иза тог превода, дакле, стоји редакција. На изглед рубрике «Писци и књиге» у редакцији су непосреднији утицај имали песници Десимир Благојевић и Раде Драинац, као и уметник речи у више жанрова Милан Ђоковић.

Питање мотивације

          Какав је разлог могао имати славан песник француски да један свој књижевни есеј пише и напише за београдски лист Правда? Пре одлучивања на свој сасвим несвакидашњи гест аутор је морао добити од уредништва позив на сарадњу, ако не уручен у писаном облику, оно, може бити, лично од сувласника Милоја Сокића, који је знао да навраћа у Париз. Одазивајући се на позив уредништва, аутор Погледа на актуелни свет је понешто морао знати о Београду и осетити да је са смером гласила чије име зазива правду некако на истој «таласној дужини».

          Прихватајући изазов да постане сарадник београдског дневника, Валери се машио теме која лебди високо изнад кратковеких сензација. Писаће о замирању и васкрсавању књижевне славе, колебањима књижевног укуса кроз историју од антике до својих савременика. Није ли тако већ најавио ону естетику рецепције која ће обузети пажњу теоретичара у потоњим деценијама. Познато ће бити његово скретање пажње са «прoизвођача» и «производа» на «потрошача» уметности. А мало је познато колику је улогу у ширем кругу критике и филолошких студија то његово усмеравање играло и одиграло.

          У европском календару датум објављивања Валеријевог есеја окружују злокобна дешавања. Мусолини савлађује отпор Абисиније и предузима њено припајање Италији. Успаљени вођа Рајха не крије да се баца у велико наоружавање. У Москви се одигравају политичка суђења. Шпанија је поприште грађанског рата. Друштво народа не налази снаге да заустави поткопавање мира. «Приметно је да је диктатура сада заразна као што је негда била слобода», забележиће аутор Погледа на актуелни свет године 1938.

          Оно што је у целом случају најзанимљивије тек ће имати да се покаже.

Судбина есеја «Васкрс књиге»

          Десетак година после песникове смрти, у библиотеци «Плејада» париског издавача Галимара објављена су Дела Пола Валерија у критичком издању на 3500 страна. Књигу (у два тома) узорно је приредио поуздани зналац, професор Жан Итије. Приређивач је сва ранија издања допунио многим постхумно објављеним и унео варијанте појединих дела из различних издања и рукописа, да би на крају све коментарисао уз помоћ пишчеве преписке и приступачних докумената. Међутим, есеју Васкрсавање књиге никакав траг није остављен ни међу сабраним текстовима ни у критичком апарату. Озбиљан Валеријев оглед из Правде неће бити забележен ни у библиографији приложеној на крају друге свеске «Плејадиног» издања, па ни у Итијеовој студији Валеријева поетика из године 1970, где би по својој теми био незаобилазан.

          Није мање занимљиво ни то шта из вида испушта савршено упућена и надасве савесна пишчева кћер Агата Руар Валери у биографском уводу «Плејадиног» издања. Она прати очева кретања, његове поступке, мисли и примисли, излаже их годину по годину, из месеца у месец, од рођења породичних предака из седамнаестог и осамнаестог века све до очеве смрти и сахране.

          Из године 1936, која би морала бити посебно занимљива за упознавање судбине есеја из Правде, забележене су и мање важне пишчеве активности (где је био на вечери, са ким је разговарао, чак и шта је коме рекао). Из октобра те године забележено је, између осталог, убиство француског министра спољних послова Луја Бартуа и краља Југославије Александра, уз Валеријево сећање да му је Барту пре пет дана на питање које се тицало блиске будућности: «Све у свему, видите је црном?» – одговорио: «Црвеном». Објављивање есеја писаног за Правду није поменуто нигде.

          Остала је још, макар теоријска, могућност да је у раздобљу између Плејадиног издања и дана данашњег Валеријев есеј, било где, нађен и «васкрснуо». Уследило је распитивање код поузданих зналаца пишчевог опуса. У потрагу за траженим библиографским податком усрдно се дала библиотекарка Александра Павловић, запослена у београдској Универзитетској библиотеци на послу међубиблиотечке размене. Она је непознати податак тражила службено преко париске Народне библиотеке и Музеја Пола Валерија. Трагање за каквим-таквим бележењем списа «Васкрсавање књиге» остајало је, свуда, без резултата. Есеј се тај изгубио без трага и гласа.

Аутентичност

          Треба ли губљење занимљивог књижевног огледа светски познатог писца да побуди подозрење у аутентичност текста? Чињеница је да изворни рукопис није сачуван. Од пишчевих речи могла се очувати само мисао коју превод успева да пренесе. Понеки галицизам доприноси сазнању да је оглед преведен са француског језика. Али није неважно одмерити и колико је слободе преводилац себи допуштао.

          Није искључено да је преводилац, случајно или чак намерно, исклизнуо из оквира оригинала кад је поднаслов «Шта је велика литература?» дао за штампу без употребе знакова навода. У тексту ће се помињати «велико» дело, «велики» писац «велико» књижевно дело. Наводнице се овде употребљавају у смислу: такозвано.

          На самом почетку текста исписане су речи које читаоца могу да изненаде и збуне. Ту су прве речи: «Слава је клише». Дошла из типографије пре електронске ере, француска реч клише означава фотографију на металној плочи, подесну за умножавање. У пренесеном смислу означава стереотипан карактер нечега, па макар то била и сама слава. Када му је Бергсон приликом једног сусрета казао «Филозофи су пуни клишеа», Валери није скривао саглашавање. А почетно дефинисање славе наступило је и као одговор на изазов личне ситуације. Није ли се песник после избора у Француску академију и сличних почасти, по речима његовог преданог преводиоца Коље Мићевића, нашао «на врхунцу славе».

          Према аутору есеја «Васкрсавање књиге» књижевна слава, покрај све своје непостојаности, има чврсте ослонце у писцима неких класичних дела. Понуђени су као пример таквих писаца Вергилије и Хомер, Шекспир и Расин, Паскал и Монтењ. Стављање на листу Хомера после Вергилија и Монтења после Паскала, управо својим слободним ређањем, пружа извесну легитимацију ауторовог укуса. А све до Валеријевог превођења (1942. године) Георгика, Вергилијевог спева о земљорадњи, нико вероватно не би погодио зашто неко, упркос свем историзму деветнаестог века, име римског песника исписује испред имена Хомер.

          Новинар Правде Милан Ђоковић, у својим дивним мемоарима Београд онај стари помиње обичај да се о Божићу и Ускрсу на новинским страницама окупе пробрана имена културног и научног света и набраја књижевнике из свих крајева Југославије разврстане према естетичкој оријентацији. А међу објављеним прилозима Правдиних сарадника заиста није мало таквих чија је вредност током протеклих деценија само расла и расла.

          Ако би на свету и постојала особа способна да ниже мудре варијације на тему о књижевној слави и да то чини онако као што је учињено у напису из Правде, не би се дало избећи питање: који би уредник бацио под ноге дугогодишњи углед свог листа да би живоме писцу подметнуо туђ оглед. Чак и да је тај чудновато лишен моралних кочница, не би му било тешко проценити колико је број читалаца привучених именом француског песника мањи од, броја – примера ради – оних читатељки које занима париска мода, како се есејист сликовито изразио: која је за пролеће дужина сукања код кројача у улици де ла Пе.

          У есеју из Правде се могу осетити неки лајтмотиви Валеријеве есејистике. Али у тој есејистици нема ниједног списа који се са «Васкрсавањем књиге» ближе додирује. Пол Валери не спада у писце који се понављају и који своје верне читаоце, па ни себе саме, не знају да изненаде.
         
Преостаје закључак да је свој есеј «Васкрсавање књиге», аутор написао отприлике онако као што се пишу записи у споменар. Пишу се са наменом, више или мање интимном, за понуђено место на белини хартије. Само ту и – нигде више. Запис овде бива, често, брза импровизација, али може имати и карактер тестамента.